Енергетска ефикасност (ЕЕ) је најисплативији начин за штедњу енергије и смањење емисије стакленичких гасова, тако да би повећање енергетске ефикасности требало бити у центру енергетске политике земље. Имплементација мјера енергетске ефикасности штеди новац крајњих корисника, који та средстава могу искористити у друге сврхе. Такође, енергетска сигурност се повећава јер се укупна потреба за енергијом смањује.
Инвестициони потенцијал за мјере енергетске ефикасности у Босни и Херцеговини је близу 5 милијарди КМ, како би се постигле планиране уштеде укључене у Национални акциони план за енергетску ефикасност и испунили тренутни захтјеви Енергетске заједнице за БиХ.
Босна и Херцеговина је једна од енергетски најнеефикаснијих земаља у Југоисточној Европи. Државни рачун за енергију износио је 2,1 милијарду еура у 2008. години, што представља готово 20% БДП-а земље, а што је три пута више него у САД-у или ЕУ.
Како би започео процес смањивања овог односа кориштења енергије и БДП-а у БиХ, иницирањем процеса трансформације тржишта енергетске ефикасности у Босни и Херцеговини и омогућавањем развоја одрживе енергије, потребно је развити тржишно оријентисан инструмент који ће обезбиједити механизме за подстицање имплементације мјера енергетске ефикасности.
АДМИСТРАТИВНА СТРУКТУРА ЕЕО
У овом документу представљен је један тржишни инструмент – Облигациона шема енергетске ефикасности – и користи које би БиХ имала од њене имплементације. Важно је напоменути да се укупан износ инвестиција који су генерисали сви тржишни инструменти у свијету повећао шест пута у посљедњих десет година.
Који је укупни инвестициони потенцијал ЕЕ у БиХ?
Национални акциони план за енергетску ефикасност у БиХ предвиђа имплементацију низа програма за повећање енергетске ефикасности и постизања уштеде енергије у примарној (производња и дистрибуција) и финалној потрошњи. Да би се оствариле планиране уштеде и испунили тренутни захтјеви Енергетске заједнице за БиХ, потребно је укупно уложити око 5 милијарди КМ у мјере енергетске ефикасности. Ове инвестиције подразумијевају развој индустрија везаних за имплементацију мјера енергетске ефикасности, нових могућности запошљавања, уштеде енергије, смањења загађености ваздуха и многих других користи.
Подаци приказују број година који је потребан да се достигне инвестиција од 5 милијарди КМ за мјере енергетске ефикасности на основу различитих примјера годишњих нивоа улагања. Рецимо: с годишњим инвестицијама од 10 милиона КМ треба 500 година; са 100 милиона КМ 50, а са 250 милиона КМ циљеви се могу достићи за 20 година.
Јасно је да су потребне значајне годишње инвестиције у мјере енергетске ефикасности како би се постигли циљеви у разумном временском периоду. Поред тога, прије постављања годишњег циља инвестирања, потребно је извршити анализу капацитета ланца снабдијевања и његову географску покривеност у земљи како би се осигурало да домаћа привреда има највише користи од имплементације мјера енергетске ефикасности. Ланац снабдијевања материјалима и услугама енергетске ефикасности треба времена за развој и можда не би били у стању обезбиједити довољне количине ако би поставили врло високе почетне циљеве. У том случају, циљеви се могу временом повећавати у складу са постигнутим степеном имплементације.
Како финансирати мјере енергетске ефикасности?
Неопходан је стратешки приступ енергетској ефикасности, у складу с којим се развијају механизми финансирања, механизми за спровођење и механизми за праћење резултата и квалитета спроведених мјера енергетске ефикасности.
Финансирање мјера енергетске ефикасности може се спроводити на више начина и не постоји јединствена најбоља међународна пракса, с обзиром на то да државе развијају своје властите приступе. Финансирање мјера енергетске ефикасности се обично проводи на један од сљедећа три начина: 1) државни буџети 2) банковни кредити, 3) тржишни инструменти.
У земљама у развоју, као што је БиХ, финансирање путем државног буџета не може бити довољно за ниво потребних инвестиција. Финансирање енергетске ефикасности путем банкарских кредита такође има своје недостатке јер грађани и јавне институције имају друге потребе које су често битније од енергетске ефикасности. Тржишно засновани инструменти као такви само постављају оквир политике који одређује резултат (нпр. уштеда енергије) који требају постићи учесници на тржишту; они не описују у детаље механизме којима ће се то постићи. Један од три тржишних инструмената су Облигационе шеме енергетске ефикасности (ЕЕО).
О облигационим шемама енергетске ефикасности (ЕЕО)
Једна од предности ЕЕО је та што се у процес уштеде енергије укључују компаније за дистрибуцију/снабдијевање купаца енергијом, што није случај код већине других програма енергетске ефикасности. Онда кад се држава опредијели за ЕЕО као свој тржишни инструмент, успостављајући политику за примјену мјера енергетске ефикасности, тада и процес стварне примјене ЕЕО може започети.
ЕЕО шеме су тржишни инструмент који захтијева од обавезаних страна (дистрибутери и/или снабдјевачи енергије) да постигну одређене количине уштеде енергије на страни крајњих корисника у предвиђеним року. Обавезане стране дјеломично или у потпуности финансирају мјере енергетске ефикасности код крајњих корисника како би остварили циљане уштеде, а своје трошкове надокнађују кроз цијену енергије. Другим ријечима, сви купци енергије плаћају ЕЕО накнаду, а изабрани корисници добијају субвенције за извођење радова у области енергетске ефикасности.
ЕЕО шеме дефинишу финансијски механизам који се може спровести за постизање постављених циљева. Такође, дефинишу процедуре за мониторинг, верификацију и извјештавање о постигнутим уштедама енергије, које потврђују да су се активности заиста и десиле. ЕЕО шеме се обично спроводе путем прописа који прописују новчане казне за стране које их се не придржавају.
ЕЕО шеме су се показале не само као одличан начин за прикупљање средстава за мјере енергетске ефикасности него и за потицање привреде земаља које их имплементирају. Кроз овај тржишни инструмент, у великом обиму се финансирају мјере енергетске ефикасности путем домаћих средстава финансирања, која не зависе од донација или кредита. Поред тога, ЕЕО постављају јасно дефинисане циљеве, чиме се пружа сигурност, повећава повјерење инвеститора и пословно повјерење. Ово има далекосежан ефекат на отварање радних мјеста у грађевинском сектору (предузећа која изводе радове), индустријски сектор (предузећа која производе опрему и неопходне материјале) и услужни сектор (предузећа која прате квалитет услуга, издају различите грађевинске цертификате, баве се маркетингом и сл.) ЕЕО шеме могу допринијети развоју БиХ привреде, због чега се такође сматрају и развојним механизмом. Додатно, трошкови имплементације ЕЕО шема су знатно нижи због постојеће инфраструктуре дистрибутера енергије и/или малопродајних компанија за продају енергије које су обавезане стране.
У спровођењу мјера енергетске ефикасности, поред трошкова који покрива ЕЕ механизам (субвенције), заинтересовани корисници плаћају преостали дио укупних трошкова за извођење радова енергетске ефикасности на њиховом објекту, преостала средства могу се у потпуности финансирати од сопствених средстава корисника или путем других извора финансирања, као што је банковни кредит или ЕЕ Фонд.
Предности инвестирања у мјере енергетске ефикасности кроз ЕЕО
На основу публикације “Тржишни инструменти за енергетску ефикасност” која анализира 52 механизма ЕЕО широм свијета, значајне количине енергије се уштеде кроз ЕЕО и уз мањи трошак, него што је потребно утрошити за снабдијевање. Разлике у трошковима програма су посљедица различитих фактора, као што је количина годишњих инвестиција, фокус политике и преклапање са другим инструментима, уколико се примјењује више од једног тржишног инструмента.
Укупан трошак ЕЕ мјера састоји се од дијела ЕЕО субвенције плус додатни дио трошкова које сносе корисници. Ако претпоставимо да се користи омјер финансијске полуге од три, што значи да ће отприлике 60% укупних потребних средстава сносити корисници, док ће преостали дио сносити обавезне стране, онда би укупан трошак програма ЕЕО (ЕЕО субвенција + средства корисника) достигао износ од 0,078 КМ/кWх уштеда.
У поређењу са просјечним трошком за електричну енергију за домаћинства у БиХ, у просјеку је до 2 пута јефтиније улагати у мјере енергетске ефикасности кроз ЕЕО и уштедјети енергију него набављати исту количину енергије. Цијена киловат-сата електричне енергије у БиХ је око 0,1649 КМ за домаћинства, док би просјечни трошкови уштеде енергије, према подацима ЕЕО шема које функционишу у свијету, износили 0,069 КМ/кWх укупних уштеда.
Дугорочни утицај на рачуне за енергију у домаћинствима
Треба имати на уму да иако се просјечни рачун за енергију у првом периоду повећава, дугорочно се износ просјечног рачуна за енергију значајно смањује.
Величина циља уштеде енергије одређује укупну ефикасност ЕЕО модела. Уколико је она прениска, остварит ће се веома мало уштеде енергије у односу на оно што би се постигло у сваком случају, и постоји ризик да обавезане стране једноставно субвенционирају само оне субјекте који би спровели мјере енергетске ефикасности и без постојања ЕЕО шеме. Ако је циљ уштеде постављен превисоко, обавезане стране би имале велике трошкове које би пренијеле на потрошаче, имале би потешкоћа у испуњавању циљева, те би нарушило кредибилитет ефикасности ЕЕО модела.
ВИШЕСТРУКЕ КОРИСТИ ОД ЕНЕРГЕТСКЕ ЕФИКАСНОСТИ
ЕЕО модел се може и треба ревидирати уколико годишњи извјештаји показују да се ефикасност модела може побољшати.
Транспарентност
Будући да регулатори за енергију имају законске обавезе за транспарентно дјеловање, чињеница да ЕЕО механизам администрирају сами регулатори, значи да ће функционисање механизма и надзор над обавезаним странама у проведби мјера енергетске ефикасности такођер бити транспарентан. Сви кораци у одабиру корисника ће такође бити детаљно прецизирани од стране регулатора, дајући јасне инструкције обавезаним странама како ће спроводити транспарентност поступка, те како ће се корисници пријављивати за ЕЕО субвенције и који критерији ће се користити при њиховом одабиру.
Поред тога, веб платформе које се користе јасно приказују ЕЕО процес, критерије за избор и ранг-листе за одабир корисника, процесе извјештавања и праћења, такођер доприносе транспарентности читавог процеса.
Зашто улагати у мјере енергетске ефикасности?
Енергетску ефикасност не треба посматрати као обавезу, него као развојну могућност цјелокупне привреде земље, па и инвестиције треба планирати сходно томе. Ево примјера на годишњој инвестицији од 100 милиона КМ у мјере енергетске ефикасности да се виде предности улагања у мјере енергетске ефикасности, односно значајно повећање бруто домаћег производа (БДП).
У привреди постоји кружни ток прихода и потрошње. Зарађени новац прелази од једног субјекта до другог, а већина се више пута потроши као инвестиција или за куповину других добара и услуга, што у ланцу вриједности представља корист за све. То значи да мала повећања потрошње код потрошача, предузећа и влада доводе до много већих економских резултата. Када се потрошени новац умножи својим током кроз привреду, то економисти називају “мултипликаторским ефектом”. Према студијама проведеним у Европској унији, мултипликатор БДП-а за мјере енергетске ефикасности је до 3,7 пута. То значи да за сваки потрошени КМ на мјере енергетске ефикасности, БДП се повећа за 3,7 КМ. За годишње инвестиције од 100 милиона КМ у мјере енергетске ефикасности, због поменутог ефекта мултипликатора, годишње повећање БДП-а БиХ било би око 370 милиона КМ. На примјер, повећањем БДП-а, могу се израчунати и друге користи као што је повећање прихода од пореза и доприноса. На основу учешћа пореза (21.9%) и доприноса (15.7%) у БДП-у БиХ, 11, то даље значи да ће раст БДП-а БиХ за 370 милиона КМ резултирати са 81 милионом КМ додатних прихода од директних и индиректних пореза и 58 милиона КМ у додатним приходима од доприноса.
(Ослобођење – Mak Kamenica i Jane Wilson)